Zašto biram ski-turing/splitbording umesto uređenih skijaških terena?
Odgovor na ovo pitanje, iz perspektive turno skijaša ili splitbordera, veoma je lako dati, dok razumevanje tog odgovora od strane skijaša/bordera koji su skijali isključivo na uređenim skijalištima ponekad je veoma teško.
Bek-kantri (backcountry) je priča za sebe, nivo iznad u svakom smislu.
Glavni problem sa kojim se susreću „obični“ skijaši kada im pomenete turing je koncentrisan u jednoj reči – uzbrdica. Naime, mogućnost da se na vrh brda popnete drugačije, osim ski-liftom, ne postoji u aplikacijama njihovog ski-mozga. Skijanje je, zahvaljujući napretku tehnologije, koja je iznedrila moćne ski-liftove, od nekadašnje veštine krucijalne za preživljavanje u snežnim uslovima i za velike podvige (setimo se istraživača ledenih prostranstava Severnog i Južnog pola), postala lagodna turistička disciplina (naravno i sport). Nizbrdo je jedini pojam koji običan skijaš turista može da poveže sa skijanjem.
Ovako uokvireni pogled na skijanje, suštinski je odraz jednog pogleda na svet koji je karakterističan za čoveka savremene civilizacije, a koji se može opisati kao konformizam. Nažalost, to uživanje u udobnostima, bez volje da se izađe iz zone komfora, pogubno je za ljudski duh, koji bi, bar po svojoj prirodi, morao biti istraživački, željan novih prostranstava, slobodan.
Naravno, niko ovde ne predstavlja klasično skijanje u ski-centrima kao nešto loše, ali kad dođete u neke zrele godine ili na određeni nivo, vreme je da iskoračite.
Čovek celog života uči i napreduje? E pa u „belim sportovima“ bek-kantri je baš taj iskorak i nova dimenzija.
I eto nas, da počnemo… Turing! Upravo je to jedan od načina, ne da osetite slobodu, kako to obično navode marketinški gurui pokušavajući da vas navedu da kupite jedan od onih proizvoda koji vam ničemu ne služe, već da stvarno budete slobodni.
Zamislite sebe na skijalištu. Došli ste na desetak dana, jedva uklopili obaveze na poslu i nekako uzeli godišnji odmor, pukli prilične pare za smeštaj, ski-pas, opremu, parking… Budite se ujutru, nestrpljivi da izađete na stazu i… Prvo što vas dočeka gužva na polazu ski-lifta, gomila ljudi, različitih raspoloženja, od simpatičnih do onih nervoznih. Uglavnom namršteni radnici skijališta, koji kontrolišu da se neko, ne daj bože, ne ukrca na žičaru bez plaćene ski-karte, a pri tom svi važni u malograđanskom maniru, jer, eto, samo tu, dok kontrolišu redove skijaša, predstavljaju vlast. Osećate negativnu energiju oko sebe dok u koloni čekate svoj red za ukrcavanje na ski-lift, odeljeni metalnim ogradama od ostalih skijaša. Sve vas to podseća na sliku u kojoj čobani uteruju ovce u tor. Pogađate iz prve, na toj slici vi niste ni čobanin, ni metalni paravan, mora da ste nešto treće…
Kad se nekako i ukrcate na ski-lift i popnete na vrh, shvatićete da, eto zbog manjka snega, vaša omiljena staza nije u funkciji, moraćete ovom drugom, sve skupa sa gomilom drugih skijaša i bar jedno tri četiri grupice neiskusnih polaznika ski-škola. Naravno, cena ski-karte je ista, bez obzira na to što vam skijalište neće isporučiti kompletnu uslugu, šta ćete, viša sila. Gotovo po pravilu, to šarenilo skijaša ukrašava bar dvoje troje „kamikaza“, kojima praznina u glavi omogućava napredne nivoe gubitka kontrole nad skijama ili bordom i uspešno sudaranje sa svim pokretnim i nepokretnim objektima na stazi i oko nje.
Dok se tako spuštate niz stazu (teško je upotrebiti reč skijati jer su kod nas sve veće gužve), prolazite pored raznih kafana i kafića, koji nude bogat asortiman usluga i proizvoda. A za bogat asortiman podrazumeva se da i vi morate biti bogati. Sve vreme dreči muzika, što sa ozvučenja na stubovima žičara, što iz pomenutih ugostiteljskih objekata. Da ne pričamo o hotelima i smeštajnom kapacitetu koji po pravilu prebacuje kapacitet skijališta tj. vertikalni transport.
Ako vas slučajno pritera pa morate da trknete u toalet, imate dve odlične mogućnosti: ili da uđete u već pomenute ugostiteljske objekte i istrpite namrgođene poglede vlasnika (od kojih će vam se nagon za toaletom pojačati) ili da skoknete u šumicu. Ah, da, šumica nije zgodna jer je nema, posečena je da bi se napravila staza ili kafić, a ono par drveta što je ostalo ne pružaju dobar zaklon. Dakle, uvek je napeto i često se osećate bez veze.
Kad je špic sezone ili vikend, kao i da niste u planini. Pravu priču doživite u prvih pola sata rada skijališta, dok većina mamurnih ne uleti kao horda na staze i „izrilja“ sve.
Međutim, turno skijaši i splitborderi su rasterećeni svih ovih blagodati uređenih skijališta. Na turu se obično ide u manjim grupama, a nikakav red se ne čeka. Nema onih pregrada koje vas uvode na ski-lift, a verovatno je da nećete sresti ni čobana, jer je sneg pokrio pašnjake pa su ovce već davno na sigurnom u obližnjem selu. Miris jutra, snega, četinara, miris planine, žubor potoka ispod snežne površine, sunce koje se polako probija sa istoka i rasteruje senke sa snežnih padina, okomiti stenoviti vrhovi ko iskonski čuvari oko vas. Tragovi nekih životinja svuda okolo otkrivaju da je tokom noći tu bilo veoma živahno, dok ste vi spavali u nekoj toploj brvnari.
Polako montirate opremu i krećete uzbrdo, ka vrhu duge snežne padine. U tom ambijentu čak i taj napor uspona ne pada vam teško. Prosto ste zaokupljeni prizorima predivne prirode, a misli vam lutaju, polako se uobličavajući u smislene konture koje vas pune pozitivnom energijom. Sve ono što je rasuto i razbijeno u vama polako se spaja u logičnu celinu, nestaje napetost nakupljena tokom mnogih časova na poslu, u gradskom saobraćaju, na ulici…
Dišete dublje, puls se već stabilizovao, postaje vam i pomalo vruće pa stajete da se raskomotite i osvrnete se na okolinu, uživate u pogledu. Imate i fokus, sve vam prija. Razmenite po koji komentar sa ekipom, uglavnom uokviren humorom, kome se svi nasmeju. Pogled sa visine koju polako povećavate penjući se, dodatno pojačava osećaj lakoće, koji ptice imaju dok kruže iznad zaleđene doline.
I eto vas na vrhu. Prepakivanje i podešavanje opreme, priprema za spust. Birate liniju, nišanite granicu između uživanja i bezbednosti. Drop In! I krećete niz padinu, cela dolina je vaša, nema gužve, ulećete u retku šumu, pa opet na otvoreni prostor, odskačete sa polica, već kao da letite, osećaj u zaokretu – neopisiv. Nakon nekoliko minuta već ste u podnožju, ekipa se okuplja, sumirate utiske, već pogledom ispitujete sledeću padinu… i tako, dok možete, dokle hoćete ili dok se vremenski uslovi ne pogoršaju. Planinu treba ispoštovati, a ona će biti tu za vas i sutra.
Eto, zato radije biramo „backcountry“ umesto uređenih skijališta.
Zato što je izazov. Testiramo i povećavamo svoju hrabrost, snagu i izdržljivost.
Zato što je ekstra zadovoljstvo i privilegija da se spustimo niz netaknute padine.
Zato što je predivno. Najdirektniji kontakt sa prirodom. Uživamo u njoj, otkrivamo je i sagledavamo na način i iz ugla iz kog inače nikad ne bismo imali priliku.
Zato što je i meditacija. Traje, boriš se, čist vazduh pun kiseonika, bistar ti mozak, razmišljaš, mudruješ, sagledavaš stvari jasnije…
Zato što si u odabranom društvu, a ne unutar rulje, jer s kim si, takav si.
Zato što… (nastavite niz).
I na kraju, najbitnija stvar. Kad izađete u planinu zimi koja nema infrastrukturu na „tarabama“ VI preuzimate svu odgovornost za svoje postupke. I tu je ključ vaše prisutnosti, zrelosti i tad ste stvarno slobodni.